Rana (lat.vulnus) je povredom izazvan prekid kontinuiteta tkiva čoveka ili životinje, koji zahvata kožu ili sluzokožu i može prodreti u dublje slojeve tkiva u različitom stepenu.[1]
I. Praistorija
Zbog jako niskog stupnja razvoja i nedostatka odgovarajuće opreme, a u stalom sukobu sa prirodom i problemima potrage za hranom, praistorijski čovek je veoma često bio izložen mnogobrojnim povredama. Kontrola krvarenja i prekrivanje rane “oblozima” (blato, mahovina, hrastova kora), bili su prvi čovekovi koraci u lečenju rana. Kod Kromanjonaca 36.000 g.pne) – pronađena su oruđa slična skalpelu i koštane igle s ušicama, a 4000-1800 g.pne – pronađeni su vidljivi pokušaji hirurških zahvata na ostacima lobanje.
Rana su u starom Egiptu tertirane kao „božja kazna“ pa se u njihovom lečenju prepliće medicina, religija, i magija. Opis lečenja rana pronađen je zapisan na papirusu koji datira iz 1700 g.pne;
Oko 1600 g.pne Egipćani uporabljavaju vuneni konac za ušivanje rana.
III. Starogrčko doba
U lečenju rana stari Grci koristili su sledeće metode;
Hipokrat (460-377 pne) unosi napredak u lečenju rane i prvi daje opis primarnog i sekundarnog zarastanja rane
IV. Starorimsko doba
V. Novi vek
Proces zarastanja rane prolazi kroz četiri faze..[2]
1.Vaskularni odgovor ili hemostaza (zaustavljanje krvarenja); Ovu fazu karakteriše;
2. Zapaljenska faza; Ova faza javlja se u dva oblika,
3. Proliferativna faza; nastaje nakon 5.-7. dana i traje do 2-3 nedelje od nastanka povrede. Ovu fazu karakteriše sinteza kolagena od strane fibroblasta (tip I – XII) koji je ključni element u fazi zarastanja rane. Kolagen daje čvrstoću i integritet tkiva. Na ovaj proces nadovezuje se angiogeneza ili granulacija (stvaranje novih krvnih sudova), kontrakcija (skupljanje krajeva rane) i epitelizacija,
4. Maturacija ili faza remodelacije oštećenog tkiva; Ova faza traje od 21. dan do 1 godine od momenta povrede.
Ukoliko zarastanje rane zastane u nekoj od gore navedenih faza rana prelazi u hronični oblik čiji proces zarastanja traje izuzetno dugo
Lečenje rana, akutnih ili hroničnih, danas zahteva značajnu stručnost, iskustvo, timski rad i znanje o različitim sredstvima proizvedenim za tu svrhu. Proučavanje rane i stalna briga za njeno pravilno lečenje, je u stalnom porastu, a razvija se i posebno specifično područje u medicini i farmaciji, sa sopstvenim stručnjacima i profesionalcima, koji se isključivo bave ranom. Oni koji se bave ranom sve više postaju svesni potrebe za znanjem iz oblasti savremenog načina lečenja ali i poznavanje savremenih sredstava i jedinstvenog pristupa u ranom zbrinjavanju i edukovanju pacijenata.
Međutim, postoji mnogo problema vezanih za savremen doktrinarni i jedinstven pristup rani. Nedostatka i nedostupnost modernih sredstava za zbrinjavanje rana, (naročito u nedovljno razvijenim društvima), jedan je od glavnih činilaca. Zato se u većini zemalja i dalje pribegava tradicionalnim načinima lečenja rana, koji je; sporiji, više bolan, više rizičan a često i skuplji.
Iako je nakon drugog svetskog rata u praksu uveden čitav niz novih sredstava za lečenje rana i dalje primat u svetu ima primena klasične pamučne poveske (gaze) i raznih hemijski rastvora.
Tretman rana uključuje pregled, čišćenje i zatvaranje rana. Ako se radi o nedavno nastaloj rani ona se mora što pre obraditi kako ne bi došlo do sekundarne infekcije.
Za jednostavne rane čišćenja može biti obavnjeno korišćenjem nekoliko različitih rešenja, uključujući: mlazom vode (pod uslovom da nije zagađena), sterilnim fiziološkim rastvorom ili antiseptičkim sredstvom (dezinficijensom).
Ako se lekar odluči za zatvaranje rane primenjuje se neka od brojnih tehnika; Lepljiva traka, Cianoakrilatni lepak, Stapler, i šav (šavovi koji se resorbuju imaju prednost jer ne zahtevaju naknadno uklanjanje i prioritetno se koriste kod dece).
Nakon čišćenja i zatvaranja rana se prekriva sterilnim poveskama (gazom i zavojem).
