fonem ili fonema (grč. φώνημα: govor, glas), najmanja jezična jedinica koja sama po sebi nema značenje premda u govornom lancu unosi razlikovnu vrijednost. Fonemi nisu sami fizički segmenti , već njihove apstrakcije. Fonemi se obično beleže unutar kosih crta (npr. /t/).
Fonem može uključivati donekle različite zvukove ili alofone. Npr. u engleskom se p u rečima pin i spin različito izgovara.
Uobičajeni test, da ustanovimo da li dva alofona pripadaju istom fonemu, je traženje minimalnog para: reči koje se razlikuju samo za jedan fonem kojeg proučavamo.
Glavna razlikovna obeležja ili distinktivna obeležja fonema su:
Alofon je varijanta redukovane foneme ili glasa u čijoj artikulaciji nisu izražena sva svojstva u dovoljnoj meri.
Glas može da ima inicijalnu poziciju ako je na početku reči, medijalnu ako je u sredini i finalnu ako je na kraju reči.
Obično je finalna pozicija nepovoljnija od inicijalne a medijalna pozicija zavisi od susednog glasa tj od fonološkog okruženja glasa (misli se na suglasnik). Npr. fonema n u reci banka ima nepovoljnu poziciju u odnosu na istu fonemu u odnosu na reci Dana.
U reči banka n ima velarni karakter (artikulacija je pomerena ka velarnom nepcu zbog glasa koji sledi - K), a u reči Dana ima čist nazalni karakter. Zvučni suglasnici delimično gube zvučnost kada se nađu na kraju reči, taj proces se zove obezvučenje ili desonorizacija.
