Elektronske komponente su osnovni gradivni blokovi elektronskih uređaja i naprava.[1]
Komponente se dele na aktivne i pasivne. Aktivne komponente (tranzistori, integrisana kola, vakuumske elektronske cijevi) pojačavaju ili na drugi način aktivno menjaju signal. Pasivne komponente (otpornici, kondenzatori, zavojnice) ne pojačavaju signal, ali ga ponekad menjaju. Komponente mogu postojati zasebno (otpornik, tranzistor, kondenzator) ili u integrisanom kolu, koje u sebi sadrži veći broj elektronskih komponenti.
Komponente se povezuju zajedno, obično žicama ili na štampanoj ploči, da stvore elektronsko kolo sa određenom funkcijom. Funkcija može biti pojačavanje signala, prekidanje, oscilator i drugo. Električni spoj se praktično izvodi lemljenjem, nanošenjem kontakata u vakuumu, obmotavanjem žice i sl.
Za povezivanje i isprobavanje elektronskih komponenti koristi se prototipska ploča.
Aktivne komponente se oslanjaju na izvor energije (obično iz jednosmernog kola) i obično mogu da unose energiju u kolo, iako to nije deo definicije.[2] Aktivne komponente obuhvataju pojačavajuće komponente kao što su tranzistori, triodne vakuumske cevi, i tunelske diode.
Pasivne komponente ne mogu da uvode energiju u kolo. One se takođe ne mogu osloniti na izvor energije, izuzev onoga što je dostupno iz (naizmeničnog) kola na koje su povezane. Kao posledica toga, one ne mogu da pojačaju snagu signala, iako mogu da povećaju napon ili struju (kao što je to čini transformator ili rezonantno kolo). Pasivne komponente obuhvataju komponente sa dva terminala kao što su otpornici, kondenzatori, induktori i transformatori.
Elektromehaničke komponente mogu da obavljaju električne operacije pomeranjem delova ili korišćenjem električnih priključaka.
Većina pasivnih komponenti sa više od dva terminala se može opisati u vidu parametara dva porta, što zadovoljava princip reciprociteta, mada postoje retki izuzeci.[3] Nasuprot tome, aktivne komponente (sa više od dva terminala) uglavnom nemaju tu osobinu.
Spisak komponenti
Komponente najčešće delimo po nameni, a neke spadaju u više kategorija. Na primjer, fotootpornik je otpornik i senzor u isto vrijeme, a zvučnik komponenta za pretvaranje električnog signala u zvučni, ali i senzor za pretvaranje zvučnog signala u električni.
Ovi su simboli danas uglavnom međunarodno standardizirani, ali se mogu razlikovati od zemlje do zemlje ili inženjerske discipline, na temelju tradicionalnih konvencija.[4] U savremenim šemama elektronskih kola koristi se nekoliko stotina simbola, ali za efikasan rad je neophodno zapamtiti svega nekoliko desetina, dok se ostali mogu potražiti u priručnicima i knjigama kada zatrebaju.[5]
Simbol komponente na šemi često prati identifikaciona oznaka, na primer R1 ili Q3. Prihvaćeno je da se za tip komponente koristi slovo. Obično se R koristi za otpornik, C za kondenzator, D za diodu, L za induktivni kalem, T za transformator, Q za tranzistor i U ili IC za integrisano kolo. Ako u kolu postoji više komponenata istog tipa, brojčani sufiks (R3, na primer) identifikuje određenu komponentu.[6]
Polaritet
Glavni članak: Električni polaritet
Mnoge komponente, mada ne sve, imaju polarizovane veze, odnosno predviđene izvode za plus i minus. U nekim slučajevima, pogrešno povezivanje, odnosno obrtanje polariteta može nepovratno oštetiti komponentu, pa i ostale komponente u kolu. Kod sledećih komponenti je neophodno voditi računa o polaritetu: [7]
Dioda, uključujući ispravljačke diode, Zener diode i svetleće diode (LED). Na šemama se polaritet označava kratkom linijom i ona predstavlja katodu, to jest negativan pol diode.
Neki kondenzatori: elektrolitički, tantalni i nekoliko drugih specifičnih tipova. Na šemama se polaritet označava znakom + (plus).
Tranzistori: na šemama se polaritet označava prikazivanjem odgovarajućeg tipa simbola.
Elektronsko kolo je skup elektronskih komponenti međusobno povezanihžicama kroz koje teče električna struja.[8] Kombinacija komponenti i žica omogućava izvođenje raznih jednostavnih i složenih operacija: signali se mogu pojačati, proračuni izvršiti, i podaci premeštati sa jednog mesta na drugo.[9]
Uobičajene komponenete u kolu su otpornici, tranzistori, induktori i diode. Bitno je da žice povezuju komponente tako da struja može da protiče kroz njih i vrati se do izvora. Napajanje elektronskom kolu „daje život“. Kola jednosmerne struje se najčešće napajaju naponima između 3 i 12 volti.[10] Napajanje se uključuje i isključuje pomoću prekidača i releja. Da biste u elektronici stvorili zvuk, možete koristiti sirene, alarme, zvučnike i druge komponente.[11]
Integrisanjem elektronskih komponenti u kolo, dobija se integrisano kolo. Većina elektronskih kola na neki je način u interakciji sa spoljnim svetom.[12] Na primer gitarsko pojačalo mora imati utičnicu da bi se mogla priključiti gitara.
Izvori
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 57), Beograd, 2007.
↑For instance, a computer could be contained inside a black box with two external terminals. It might do various calculations and signal its results by varying its resistance, but always consuming power as a resistance does. Nevertheless, it's an active component, since it relies on a power source to operate.
↑Nonreciprocal passive devices include the gyrator (though as a truly passive component, this exists more in theoretical terms, and is usually implemented using an active circuit)—and the circulator, which is used at microwave and optical frequencies
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 110), Beograd, 2007.
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 110), Beograd, 2007.
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 115), Beograd, 2007.
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 122), Beograd, 2007.
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 127), Beograd, 2007.
↑Charles Alexander and Matthew Sadiku (2004). Fundamentals of Electric Circuits. McGraw-Hill.
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 64), Beograd, 2007.
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 104), Beograd, 2007.
↑Gordon McComb i Earl Boysen, Elektronika za neupućene (str. 114), Beograd, 2007.
