Minimalizam ili minimalistička umetnost (1960—1975) je umetnički pokret koji odbacuje komentarisanje društva, lični izraz umetnika, narativne elemente ili aluzije na istoriju, politiku ili religiju.[1][2] Bazira se na stvaranju predmeta, slika, skulptura i muzike čija je vrednost isključivo estetskog karaktera. Minimalisti su ograničili svoje delovanje na manipulaciju elementima kao što su boja, tonovi, oblici, linije i tekstura. Prvi koji je koristio termin minimalizam bio je kritičar David Burljuk u izložbenom katalogu umetnika Džona Grahama na izložbi slika koja je održana u galeriji Dadensajng u Njujorku, 1929. godine. Kasnije, šezdesetih godina dvadestog veka, to ime je dobio celi jedan pokret. Još neki nazivi za minimalizam su: ABC umetnost[3][4] i reduktivizam. Ovaj pokret je rezultat reakcije na pretencioznost apstraktnog ekspresionizma i prima uticaje od pop umetnosti, kubizma i konceptualne umetnosti, sa glavnom inspiracijom u ruskoj avangardi, konkretnije u suprematizmu Kazimira Maljeviča.
Pokret je nastao u SAD, a među glavnim pokretačima ističe se umetnik Frank Stela.[5][6] Njegova izložba „Crne slike“ (Black Paintings), priređena 1959. godine u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (engl. Museum of Modern Art, skr. MoMA), ubrzo je postala inspiracija mnogim umetnicima, koji su počeli da napuštaju „ekspresiju“. Glavni istorijski događaj pokreta bila je izložba, održana 1966. godine u Njujorku, pod imenom „Osnovne strukture“ (Primary Structures).
Preciznost ujedno sa geometrijom i ponavljajućim dekorativnim šemama, ravnim i jednolično obojenim površinama sa čistim i nemešanim bojama, glavne su odlike minimalizma. Baza su geometrijske, racionalne šeme, a industijski materijali se koriste za eliminisanje tragova „ručnog rada“ umetnika. Spoljašnji izgled predmeta je glavni estetski kvalitet minimalizma.[7][8]
Minimalizam želi da posmatrač uživa umetničko delo bez distrakcija kompozicije, tema i ostalih elemenata iz tradicionalne umetnosti. Materijali i način na koji je delo predstavnjeno su ujedno i sama njegova stvarnost ili tematika, ali takođe i razlog samog „postojanja“. Minimalizam ne pretenduje nikakvu drugu simboliku osim onoga što se može videti u samom delu. Boja se ne koristi za izražavanje osećanja nego za ograničavanje prostora. Apstraktni odnosi između različitih elemenata treba da navedu posmatrača na razmišljanje i ujedno su i sama srž tematike. Odbacuje se ideja iz tradicionalne umetnosti, po kojoj umetnost treba da bude lični izraz umetnika. Iako postoji dosta toga emotivnog i podsvesnog u minimalizmu, umetnik minimalista odbacuje osećanja kao princip stvaralaštva umetničkog dela i smatra da je reakcija na delo od strane posmatrača od primarne i suštinske važnosti.
Minimalizam ispituje prirodu umetnosti i njeno mesto u društvu. Iako su neki kritičari smatrali da je minimalizam umetnost koja će slabo uticati na dalji razvoj savremene umetnosti, ne mogu se negirati posledice i uticaji koje je ostavila na teoriju i praksu „postmoderne“.
